LJUBAV I CIJANID!
Ne zovi me u svoju kuću, u svoje potkrovlje,
okrećući – poput ludaka okrećući! –
dugmad šporeta,
kako bi se jednom zauvek oslobodio
zavijanja starih vukova iz rerne
njihovih olinjalih dlaka,
koje te bez prestanka guraju u ruke,
noć, poput plikova, kada gasiš
cigarete duboko u svom telu.
Ne zovi me u svoju kuću, u svoje potkrovlje,
cepajući – poput ludaka cepajući! –
među rešetkama kreveta,
na vratima, pod čizmom
tvoju tibiju i tvoju fibulu
– ja ih čujem preko mobilnog kako se lome –
kao da si cepao
staru lovačku pušku svoga oca,
isuviše lepljivu da bi je mogao ponovo
napuniti,
nakon što je sebi prosvirao mozak
i, u grču, nakon što je slomio
tvoja vrata šutiranjem.
Ne zovi me u svoju kuću, u svoje potkrovlje,
jer ja ću doći!
I iščupaću srce iz grudi,
Zaseći ću ga zubima
i posuti solju
izvađenom pijukom
iz mojih suznih žlezda
i baciću ga,
kao što se baca žrvanj,
da bi slomio tvoju tibiju i tvoju fibulu,
– na sitne komadiće! –
da bi nagurao duboko u peć
tvoj dah od amonijaka
i da bi zauvek rascepao
tvoju glavu divlje zveri!
Iz zbirke Kuća na oštrici brijača, Apolinerova nagrada 2007,
izdavač Cheyne, 2006, novo izdanje 2008 Francuska.
PROREŠETANA DECA
Zbog tebe
sam, da bi ti bila veća i lepša
i čestitija
rascepila srce na dva dela
poput jagnjećeg papka.
Ukrala sam i slagala sam, pljunula sam krv.
Oprala sam leševe
i zaspala na plastičnim kesama
ispunjenim otpadom nađenim u kantama
za smeće,
na ulicama koje još uvek čuvaju
nož u ruci zaspala sam,
među ljušturama starih gradskih prosjaka,
koji su, tebi u čast, dozvolili da im izraste
brada do gležnjeva,
poput starih Sumera
otišlih u lov na lavove
za svoje voljene.
Zbog tebe sam dozvolila da me jure
ponoćni lopovi,
pored tebe sam plakala kada si grebala zemlju
sa noktima, poput konja iskopanih očiju,
plakala sam, poput samoubice
čije noge greje voz.
Živela sam među decom sa ulice
koja duvaju lepak, bledom
poput velikog kamenja prožetog
nitima etera,
koje sito okreće u drobilicu,
u kanalizaciju.
Zbog tebe sam vikala na raskrsnici puteva,
razapetoj
– na razapetom struganju –
u vilama podvodača.
Dozvolila sam da me opljačkaju provalnici,
spletkaroši
u buci kašika velikih poput lopata,
koje su zvečale u činijama.
Odlutala sam kroz krčme
koje su mirisale na gas, zapaljeni čip,
mrežu,
Očešala sam se o piramide votke
i o ruke tvojih velikih ljudi
– poput mačke koja se češe o uputstvo za struju –
oni su takođe zacrveneli moj drugi obraz,
bez prestanka su im prsti udarali
o moju stranu
i rasekli su moje srce na četri dela,
smejući se, "jer su aure svetaca takve",
i prorešetali su me
zajedno sa tvojom drugom decom,
stavili su mi brnjicu od drugih reči.
U tvoje ime, sakrila sam, poput smeća,
u moje džepove, među prnjama,
jake pacove izdaje.
Nahranila sam, i to sa mojim telom
nahranila sam pitbula iz tamnice.
Plakala sam, kada si ti grebala zemlju svojim
noktima,
poput konja iskopanih očiju.
Da, za tebe sam nasilno došla na ovaj svet
kao talas krvi
koji više ne pronalazi svoj put do srca.
Iz zbirke Autoput A4 i druge pesme,
izdavač Šejn, 2009, Francuska.
IZLAZIM NA ULICU SA ANĐELOM
Izlazim na ulicu sa anđelom.
Kao lanac omotan oko ruke.
Izbeljen krečom za zidove.
Muškarci koje srećem
ližu mi ruke i gležnjeve,
prate me pažljivo.
Prelazim preko njih kao po usijanom uglju,
kao po talasima, po krovovima.
Nemam nimalo milosti
prema muškarcima koji me vole.
Moj lanac je otvorio na njihovim leđima
zmijske zenice.
Pozdravljaju me svi oni koji su zaspali
na ivici visokih krovova,
oni koji su poneli svoja pluća
do najvećih dubina vode
– poput veoma vitkih lovačkih pasa –
i navikli ih da tu dišu.
Pozdravljaju me, odozdo, ostali – građani.
Zapali u komu.
Oni čiji su zubi slomljeni gvozdenom šipkom.
Majstorske klinike, posrednici.
Oni koje je sudbina razbaštinila pozdravljaju me,
kontuzije, kašalj.
Pod krevetom se puše možda još uvek
cevi puške.
Izašla sam na ulicu sa anđelom. Vraćam se kući.
Kao lanac omotan oko ruke.
Iz antologije ženske poezije odavde, odande,
u štampi, Francuska.
Linda Marija Baros
Prevod Tanja Pekić
Izvornik: Zlatna Greda, broj 129-130
